Da li je Isus Bog zato što je opraštao grehove?

Detalji

Kermit Zarley

U starom dobu, rabini i Grčki teistički filozofi propovedali su o tome da Bog poseduje određena prava koja pripadaju samo njemu. Judaizam je tvrdio da jedno od njih jeste opraštanje grehova. Judaizam je čak utvrdio ti da Mesija nema taj autoritet da oprašta grehove u ovom krajnjem smislu.

Mnogi hrišćani su takođe verovali da opraštanje grehova predstavlja pravo koje pripada samo Bogu. Samim tim, oni su uveravali u to da ti slučajevi koji su zabeleženi u jevanđeljima Novog zaveta kada je Isus verbalno opraštao grehove koji nisu počinjeni protiv njega, svedoče o tome da je on bio Bog.

Samo Luka govori o jednom takvom događaju. Žena loše reputacije je pomazala Isusova stopala parfemom dok je u isto vreme plakala na sav glas (Luka 7:36-50). Onda je Isus rekao njoj: ,,Tvoji gresi su oprošteni“ (stih 48). Oni koji su bili prisutni upitali su se: ,,Ko je ovaj čovek što oprašta grehe?“ (stih 49). Verovali su da to može samo Bog.

Sva tri sinoptička jevanđelja govore o još jednom sličnom događaju a ovi izveštaju su detaljnije oformljeni. U ovoj epizodi, Isus je podučavao u kući punoj ljudi kada su paralitičara zajedno sa krevetom spustili kroz krov (Matej 9:1; Marko 2:1-12; Luka 5:17-26). Marko kaže da je Isus odmah nakon što je video njihovu veru rekao paralitičaru da su mu svi gresi oprošteni. Ali neki od pisara su sedeli i razmišljali zašto ovaj čovek govori ovako, ko osim Boga može grehove da oprosti. Odmah nakon toga, svestan da su oni razmišljali u srcima svojim rekao im je: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći uzetome: Opraštaju ti se gresi, ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima Sin čovečji na zemlji opraštati grehe, (reče uzetome). Tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj, i idi doma. I usta odmah, i uzevši odar izađe pred svima tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga“ (Marko 2:5-12).

Samim tim, ovi pisari, koji su navodno bili eksperti Mojsijevog zakona (Tora), optužili su Isusa za bogohulenje jer su mislili da hoće da prisvoji pravo koje može samo Bog da ima. U Tori, vređanje Božijeg dostojanstva predstavlja prvu osnovu za bogohulenje. U Tori se zahtevala smrtna kazna za to (3. Mojsijeva 24:15-16; uporedi 4. Mojsijeva 15:30-31).

Bez ikakve sumnje Isus je postavio ovo pitanje zarad koristi grupe ljudi. Ovi ljudi bi znali za tradicionalno rezonovanje pisara. Uobičajeni odgovor na Isusovo pitanje bi bilo da je nemoguće za bilo koga da izleči čoveka sa paralizom ali ukoliko ga je Isus izlečio, onda to znači da on ima autoritet i da oprosti grehove.

Nakon toga, jednom drugom prilikom, Isus je trvrdio da ima pravo da sudi na sudnji dan (Matej 16:27; 25:31-46). Jednom je izjavio da ,, Otac ne sudi nikome, nego sav sud dade Sinu“ (Jovan 5:22). Naravno da takav autoritet podrazumeva i pravo da taj posao obavi neposredno pre sudnjega dana, kao kada je paralizovan čovek donesen njemu.

Bog je delegirao autoritet opraštanja grehova u krajnjem smislu i drugima osim Isusa. I kada je to činio, primaoci ovog autoriteta nisu bili viđeni kao Bogovi. Najbolji primer iz Starog zaveta jeste kada se navodi ,,anđeo Gospodnji“. Bog je davao instrukcije stanovnicima Izraela koje se odnose na glavnog anđela Izraela ,, Evo, ja šaljem anđela svog pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mesto koje sam ti pripravio. Čuvaj ga se, i slušaj ga, nemoj da ga rasrdiš, jer vam neće oprostiti greh, jer je moje ime u njemu. (2. Mojsijeva 23:20-21). Ovaj ,,anđeo“ sigurno nije bio Bog već neko drugi.

Štaviše, kada je Petar proklamovao da je Isus sada Hrist, Sin Božiji, Isus mu je rekao: ,,A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati. I daću ti ključeve od carstva nebeskog: i šta svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i šta razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebesima (Matej 16:18-19 Nova revidirana standardna verzija). Ovde je Isus upotrebio reč raj kao eufemizam Boga, što znači da bi Bog to odobrio.

Drugi put kada se ovo desilo, Isus je bio precizniji. Izgleda da su sada uključeni, među drugim stvarima i opraštanje grehova kao i odbijanje da ih oprosti sazivajući sud iz raja. Matej beleži da je isto obećanje Isus dao u smislu opraštanja (Matej 18:15-17, 21:35).

Isus je ovo učinio još jasnijim tokom jednog od svojih pojavljivanja nakon vaskrsnuća. U pitanju je trenutak kada je na misteriozan način udahnuo Sveti duh u svoje učenike. Tom prilikom im je rekao: ,,Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se“ (Jovan 20:23). R.E.Brown to parafrazira na sledeći način: ,,Kada čoveku oprostite grehove, u tom trenutku Bog oprašta te grehove i oni ostaju oprošteni.“ Ovo darovanje Svetog duha i Isusova tvrdnja o posedovanju ovlašćenja da oprašta grehove predstavlja prenos ove božanske moći i autoritet sa Isusa na svoje učenike. Rezultat, naravno, predstavja nastavljanje Isusove službe od strane crkve nakon što se on popeo u raj.

Stoga, mora se doneti zaključak da ukoliko Bog podari nekome pravo da oprašta grehove kako anđelima tako i ljudima, to ne znači da je ta osoba Bog. Isus, koji poseduje ovlašćenje da oprašta grehove, ne mora da bude Bog. Čak ni Isusovo pravo da oprašta grehe na sudnji dan ne ukazuje na to da je on Bog.  Pošto ovo pravo nije urođeno kod Isusa, već mu je Otac dodelio isto (Jovan 5:22, 27;  8:16), dolazimo do toga da je Isus uvek bio podređen Bogu i samim tim nije mogao biti Bog.

Ovaj članak je od Kermit Zarleya (Servetus the Evangelical). Na njegovoj internet prezentaciji  – www.servetustheevangelical.com – možete da pročitate 50 članaka na engleskom jeziku. To su isješci iz njegove biblijsko-istraživačke knjige koja ima 600 stranica sa naslovom: The Restitution of Jesus Christ (2008)